Nespretnost izražavanja

" Pre nego sto se dodje do brzopletog zakljucka i pre nego sto se pocne misliti lose, Gledaj sa paznjom detalje, vrlo cesto situacija nije onakva kako izgleda nama na prvi pogled!!!! "

Naleteo sam na ovu rečenicu i odmah mi je zasmetala. Zapitao sam se zašto.

Prvi razlog je redundancija: poslednjih par reči su potpuno suvišne - moglo se isto to reći mnogo elegantnije.
Druga dva su gramatičke prirode: nekonzistentnost lica i veliko slovo u sred rečenice. Čini se da je prepravljano, da je bila ideja da budu dve rečenice, ali nije pedantno završeno.
Takođe čak četiri uzvičnika: poruka možda i jeste za naglašavanje ali ton i ritam to nikako ne dozvoljavaju.

Nastavio sam da razmišljam o ljudima koji tako govore. To su najčešće devojke za koje ne mogu reći ništa loše, čiji su pogledi na svet u redu, možda malo naivni, ali i to je slatko (a pritom, ko kaže da moji nisu), ali imaju nesrećnu naviku da naglašavaju očigledno. To je taj osećaj kad tokom razgovora znaš šta će sagovornik reći, no on ima potrebu da ti sve to objasni do tančina, (pritom možda i nepismeno, kao, "to nije bitno za ono što hoću da kažem, ti uopšte ne slušaš šta govorim nego me 'vataš na gramatiku..."), i prinuđen si da sve slušaš s kraja na kraj da ga ne bi uvredio.

I onda o takvim ljudima mislim loše, iako u onome što govore nema lošeg. Da li sam ih nepravedno odbacio? Koji je to konkretan razlog koji ih kvalifikuje kao nepodobne? Nespretnost izražavanja? Da li je to dovoljno?

Lepota

Zvučni zapis. Huk vetra, brum saobraćaja u daljini.
Prvi glas:
- Depresivna sam, osećam pritisak postojanja... Ne znam, sve mi je besmisleno...
Drugi glas:
- Slušaj Tool.
- Tool?
- Bend. Poslušaj ih.
- Hoće li mi pomoći? Hoću li se osećati bolje?
- Ne. Ali ćeš naći lepotu u svom bolu.

Ples grada

Devojka u braon tonu, kožnim čizmama, teksas suknji, s ogromnim naočarima i sluškama u ušima, ne gleda nigde posebno, ovaj svet nije ono gde pripada, ona je bolja od ovoga.

Dečko, 16 godina, nosi opremu, ide sa treninga. Blago skrajnut iz svog društva, slaže se s njim ali oseća da mu ipak potpuno ne pripada.

Dve panzionerke, ulickane, ne daju godinama da preuzmu kontrolu, postižu upravo suprotno: ta frizura i ta šminka se NE nosi sa 70. Tiho došaptavaju jedna drugoj upravo otkrivene tajne snalaženja u ovom poludelom svetu - u njihovo vreme je sve bilo bolje i baš onako kako treba.

"Japi" u fensi farmerkama i još fensijoj majici, sa skupim naočarima i maloj gej torbicom preko ramena. Čačka mobilni telefon dok prelazi ulicu. Zašto tako uspešan čovek ide peške? Imidž čini čoveka...

Čovek od svojih 80 godina, do grla zakopčanog odela na vrelom majskom suncu, polako, dostojanstveno se penje uz ulicu u nameri da proveri svoj bankovni račun. Nikad se ne zna - možda mu je neko uplatio nešto, možda je stigla penzija, a ionako već dva dana nije proverio stanje niti išao do grada tim putem.

Dve šmizle u ružičastom, zategnutih strukova, izbačenih grudi, na visokim potpeticama, pričaju o poslednjoj žurci i kako je onaj tip baš krEtEn što joj se nije javio...

Studentkinja prava, s knjigom u ruci, ide s faksa. Upravo je slušala gomilu detalja o situacijama koje je nimalo ne zanimaju ali kojima je tako kul znati baratati... sve se to nalazi u njenim knjigama.

Blago neprilagođeni mladić, odskače svojim klasom nedefinisanim stilom, zagledan u daljinu Novog Beograda povremeno baci pogled na saputnike. I oni na njega, ali se on time ne opterećuje, njegovo je ono što je on uhvatio, ono što je upio od zračenja grada oko njega, i zahvalan je na tome.

Tautologija

Razmišljam o nečemu. Rešim svoje misli zapisati, ko zna za šta je to dobro.

Raspišem se: ovako, onako, s ove strane, iz onog sledi, ako bi ovo,...
Preterah. Suviše je logično - nema ga potrebe zapisivati.
Da skratim. Sažmem razmišljanje u jednu rečenicu.
Rečenica je suviše logična.
Tautologija.

Paperje

"Zdravo Milice!", javlja se ženski glas iza mene, "Srećan rođendan! Želim ti puno zdravlja, da budeš lepa i zaljubljena...", prestajem da slušam šta govori, pažnju mi obuhvata sâm glas. Gibak, baršunast, kao da, osim glatke, pastelne čistoće, koja mu ujedno daje lakoću toka i žensku čvrstinu, ima i paperje po obodu, dodatnu mekoću na dodir, poput uzdaha. Ne želim da se okrenem, ne želim da prekinem čaroliju, želim da potisnem reči, želim samo da slušam taj glas.
Dolazi autobus, ja se i dalje ne okrećem. Vetar odnosi paperje...

Dark Matter

Rešavanje fizičkih problema dovodi do blaženog stanja uma. Ceo svet je nestao, ja sam nestao, pretvorio sam se u emanirajući entitet koji ispisuje red za redom, matematičke korake ka traženom rešenju. Rešenje se pojavljuje, savršeno se kristališe iz koridora matematičkih zakona i fizičkih pretpostavki, samo da bi se potraga nastavila. Novi problem, novo putovanje, novo rešenje.
Stvarnost obuhvaćena hamiltonijanom.
Savršenstvo.

Vreme

Mi smo potrošači vremena. To je činjenica. Neko vreme potrošimo dobro, neko protraćimo. Ako ga potrošimo korisno, znamo šta smo s njim učinili, znamo kuda je otišlo, i u krajnjoj liniji drago nam je što smo ga potrošili, bila je to dobra investicija. Ali šta sa protraćenim vremenom?
Ne znamo kuda ide protraćeno vreme. Ako uvedemo analogiju sa ostalom robom koju trošimo, onda bi ono bilo, zapravo, smeće. Smeće odbacujemo i ne želimo više da znamo šta je s njim, samo da nam je što dalje od očiju.
Međutim, neki ljudi (kojima imamo da zahvalimo što nam ignorancija tako polazi za rukom) ga čiste iz našeg životnog prostora, prikupljaju ga i odlažu negde drugde. Možemo pretpostaviti da, kao i sva materija u prirodi, će nam se ono na kraju vratiti - reciklirati. Ponovo ćemo ga upotrebiti, što korisno, što ponovo pretvorivši ga u smeće.
Šta ako je tako i sa vremenom? Protraćemo vreme se povlači negde po ćoškovima kao prašina, vremenski vetar ga raznosi i vraća u glavni tok. Da bi smo ga ponovo potrošili.
Tako možemo zaključiti da traćenjem vremena mi sebi zapravo dodajemo novo vreme, dozvoljavamo da ga ponovo proživimo i možda bolje iskoristimo zanavek ga poslavši u "neponovljive trenutke", koji, očigledno, neće nikad više doći.
Štaviše, ako nam je ukupno vreme ograničeno, možda sada ne bi ni postojali, već bi smo ga sve potrošili, ali mi smo traćenjem, i time recikliranjem istog, produžili sebi vek trajanja.

Castrol

Šta vam se može desiti u 2 noću, kada pijete kafu u 11 uveče, čitate o elementarnim česticama i pritom slušate doom metal.
Završio sam sa prvim poglavljem, kasno je, umoran sam, mogao bih da završim za danas, te odem da operem zube. Već naviknut na čitanje svega što mi se nalazi pred očima, dok perem zube gledam u cimerov gel za kosu, čitam sadržaj, i učini mi se da je jedan od sastojaka: hydrogenated castrol oil. "WTF?", izblenem se ja i pročitam ponovo: hydrogenated castor oil.
Dobro je, nije svet otišao dođavola.

Dobro

Koliko naši postupci zavise od okolnosti, a koliko od inherentnih uzroka? Konkretno, biti lekar nije samo znati kako funkcioniše ljudsko telo, već je i znati procedure koje zavise od okolnosti: lekar će različito tretirati pacijente u mirnodopskim uslovima a različito u ratu.
Kuda ode čista nauka, radi nauke, radi znanja, zarad Dobra?
Uostalom, Platon je odavno mrtav...

Randomization

Having your days welded into one another

Having your thoughts led to parallel realms

Having your life indulged in inconsistencies

Merely tinkles your cravings.